Zamotam se u dekicu, zatvorim oči i krenem nazad u taj slatkasti svijet. Ali upravo u tom trenutku dogodi se ono nešto.  Čujem Šapat. Nježan ali moćan. Odjednom moje oči širom otvorene. Svaka stanica tijela budna je i spremna. Iskačem iz kreveta. Ne mislim ni o čemu. Samo znam da čeka me. On. Novi dan kakvog mi je Šapat obećao. Ide tako dan, u toj svojoj energiji znatiželje, vjere, snage, ideje. Ali kako ide, sve to nešto ponuđeno nestaje. A ja sve češće mislim na ponudu mog Kreveta. Koračam žurnim korakom prema njemu. Ali nadomak cilja, sasvim nenadano, pozove me opet onaj poznati, nježni Šapat. Moje srce skoči, zatitra i zaboravi Krevet. Slova se nižu. Oko mene opet toplina, bezbrižnost, opuštenost i lakoća. Nastalo je nekoliko rečenica za tebe. I za mene. Budi otvorena/otvoren. Budi prisutna/prisutan da čuješ i Šapat i Krevet. Iako glasniji, Krevet je pasivniji. Šapat nudi stvaranje. Jer to je Šapat duše koja ipak zna bolje od nas. Da sam slušala Krevet spavala bih. Poslušala sam Šapat. Pišem za nas. Budna sam. I osjećam ugodu.